Ja nisam zelela ovo sa nama.

Ja to nisam planirala.

Da mi je neko rekao da cu ti dati sansu, da cu se naci u tvojim rukama, u tvom narucju, da cu ti mrsiti kosu… Rekla bih mu da je lud.

Da mi je neko rekao da ce doci do toga da se  kao deca smejemo na sav glas, i da cemo jedno kraj drugog naci mir… Verovatno bih se ja isto tako na sav glas nasmejala  i rekla bih mu da nema pojma o  zivotu.

Ali, desilo se. I ne zalim.

Ne zalim jer svaki put kada vidim osmeh na tvom licu meni je jasno da cu dobiti   dva.

Ne zalim, jer za svaki  pogled koji ti poklonim, ja dobijem tvoj, lepsi, nezniji, iskreniji.

Nema zene na ovom svetu koja ne bi bila srecna da u ocima jednog muskarca vidi svu ljubav ovog sveta.

Svu neznost. Razumevanje. Podrsku. Zelju. Strast. Tugu. Sve.

Ja to u tebi   budim.

I znas, da mogu sada da vratim vreme,   verovatno bih sve isto uradila. Mozda bih jedino bila jos veca vestica, i teze  bi ti bilo da me dotaknes i osvojis.

Znam, reci ces  nesto u smislu pa kako veca,   ionako si me satrala, slomila, zezala…   Jesam. Ali, priznaj sebi da ti je prijalo.

Da ti je sve sto sam tada uradila   jednostavno u isto vreme bilo divno i ruzno, razlog da se boris jos vise ali i da odustanes.

Sa mnom ti nema sredine.

Mene ili volis do ludila, i najjace na ovom svetu, ili me ne volis nikako.

A TI… Ti me volis do besvesti.

Ti me zelis do ludila, ti imas silnu potrebu da ove sekunde budem tu.

Da zaboravis na ljude, na vreme, na prostor…  Samo nas dvoje u svom svetu, na dva sedista…

Razdvojena tek nekoliko centimetara.

I da me gledas kao neki dan, sa  ocima u kojima ja vidim svu ljubav ovog sveta.

Nastavak na sledecoj  strani…