BOLIS, ali procice… SVE PRODJE!

Ostavio si prazninu iza sebe. Ranio si moje srce kao da je to sasvim normalna stvar.

Priznajem boli. Boli kao nikada u zivotu. Zaista si znao kako da me ranis. Zaista si znao kako da mi zadas udarac koji cu pamtiti.

Nisi me postedeo ni jednog momenta na kraju. Znas mozda bi mi bilo lakse da si bio surov i bez tih slatkih reci u svemu tome. Time si me dotukao, znao si to.

Te reci na kraju jos su me vise unistile. Jos vise su dotukle. Zar tako ostavljas onu koju volis? Zar se tako igras sa srcem zene koju zelis da postedis?

Prvo ni sada mi nije jasan razlog zbog koga si otisao. Nije mi jasno u kom momentu si odlucio da je najbolje da osavis zenu koja ti je sve. Zasto? Kako?

Eh mogu samo sebe vecno muciti sa tim pitanjima. Mogu samo produziti ovu agoniju koja me muci. Mogu svoje misli opterecivati svim tim pitanjima svakodnevno.

Ionako mi je dosta ovih misli o nasim lepim trenucima. Ionako mi je glava puna slika o onim svim divnim stvarima koje smo preziveli zajedno. Ne mogu vise. Ne vidim gde je greska. Gde smo se to izgubili. Gde nas je sreca napustila.

Bila je to samo jedna svadja. Jedna bezazlena svadja koja nikako nije mogla biti razlog potpunom krahu. Ona nije mogla znaciti kraj. Ako smo na njoj pali, sta bi bilo da su ozbiljnije stvari u pitanju. Stvarno zalosno, a kleo si se da me volis i da sam ti sve. Kleo si se u mene, u nas.

Ako zelite da saznate vise, procitajte nastavak na sledecoj stranici…