Kazu da sam se promenila… NISAM! Samo sam prestala verovati ljudima!

Ne, varate se… Ista sam ja. Ista nada, iste zelje, isti ciljevi, ista osecanja… Samo nesto nije isto. Vise ne verujem u ljude, to je ono sto vas najvise i muci.

Dosta je igrica i losih momenata. Dosta je izdaja i razocarenja. Dosta lazi i pohlepe. Dokle?

Nisam vise ona naivna devocija koja slepo veruje. Zabadali su mi noz u ledja oni od kojih se to nisam nae dala. Hranili su se time. Laz je unistila sve sto je bilo lepo u nekima od vas. Laz vas je unistila.

Sve ima svoj rok trajanja. Tako i moja vera u ljude. Dok sam verovala da je istina da ljudi zele dobro jedni drugima bezuslovno. Dok sam se nadala da svako ima dobro srce koje nece povrediti. Da u svakome kuca srce koje nije u stanju da izda. Tome je dosao kraj.

Shvatila sam da neki ljudi gledaju samo sebe. Bitna im je samo sopstvena sreca. Ima surovih, manje surovih. Ne mogu da gresim dusu, postoje ljudi koji su sacuvali dobrotu u sebi. Postoje, ali ih je jako malo. Zato smo i postali tako surov svet. Svet koji juru ka sopstvenom zadovoljstvu.

Svet koji gleda samo da pudovolji sebi i po svaku cenu ispuni svoje  ciljeve. Svet koji nema vremena da ceka. Neki  nemaju vremena da se okrenu oko sebe i pogledaju da li nekoga povredjuju svojim postupcima. Ljudi kojima nije bitno sto ce nekoga zaista povrediti radi  nekog cilja. Cilja koji mozda i nije vredan necijeg bola.  Sve je krenulo nizbrdo. Za sve su ljudi sami krivi.

Ako zelite da saznate vise, procitajte nastavak na sledecoj stranici…