Cekala sam da se desi neko cudo. I  svim sam srcem verovala u to da ces se promeniti. Nikad nisi.

Nije te bilo briga. Nikad nisi  ni zeleo da to sa nama uspe.

Nikad nisi ni zeleo da se volimo. Nikad nisi ni zeleo a ja ti dala i ono sto nisam imala i to je  ono sto je najgore od svega.   Boli, kida dusu. Slamam se   iz dana u dan, a ti kao ti, uvek isti, samo da je tebi lepo, samo da je tvoje srce na mestu…  Ne znam, nekad mi dodje da te krivim za sve. Da te pozovem, da ti kazem da te mrzim, da si ti kriv za sav bol koji sam ikad dozivela, da si me slomio.. Nekad mi dodje da te      udaram po  tim grudima u kojima nema ni grama emocija, jer da ima ti ne bi cinio sve sto cinis.

Nekad mi dodje da te krivim za sve i da te u dva  ujutro pozovem, jer  se ja cak ni ne secam kad sam se poslednji put naspavala. Svuda  te ima, stvarno svuda.

Ima te  u ovoj dusi kao sto te nikad nije bilo, a ja       kao dete, kao naivna,    ja i dalje cekam da se promenis, cekam da se desi nesto, da   bar shvatis koliko te volim. Da, upravo tako, ja jos uvek nisam digla ruke od nas.  Rekla sam da jesam, ali to je bila laz. Nisam i nikad i necu, jer je ljubav u meni toliko jaka i snazna da prosto.. Ne mogu.  Shvatas? Ne mogu, jer mi je stalo, jer si mi bitan, jer si mi vazan… Jer si sve ono sto sam zelela.

Nisi  hteo da to sa nama traje. Nisi zeleo da  budemo jedno. Nikad.   Ti si takav covek. Samo da je tebi lepo, i sebican si do bola, do svake granice.

Volela bih da moze da bude drugacije i da mogu da   odem sto dalje, da se  bar pravim da te ne   znam.

Nastavak na sledecoj  strani…