Jasno mi    je da je   zivot sa tobom nemoguc.

Jasno mi je da cak i ne postoje sanse da se ista  desi sa nama.Jasno mi je i sve  znam ali ja ne mogu da se otrgnem utisku da je trebalo da bude drugacije. Da ti budes moj i da ja budem tvoja i da se volimo iskreno, do neba, da se volimo svim srcem. Nikad se to nije desilo, nikad se to i nece desiti. Ti si bice koje voli samo sebe. Ti si bice koje samo o sebi misli, bice koje jedino sebe voli. Kajem se, istina, ali to kajanje mi ne moze pomoci.

Ne mogu da  vratim vreme pa da kazem da je to sa tobo  bila glupost ili da  prosto sprecim da se bilo  sta desi.

Ne mogu da vratim  vreme,a  dala bih sve da mogu, jer mi je ljubav sa tobom donela samo bol. Ocaj i tugu.

Donela mi je cinjenicu da sam zelela  da te promenim, a da mi to nikad nije poslo  za rukom.

Da sam mogla toliko toga, nekad,  sa nekim drugim, ali posle tebe nikad vise nece biti kao sto je bilo.

Samo mi ostaje silno kajanje, uvek kada se setim da sam nekom ko dusu nema svoju dusu dala. Znam da te nije briga i znam da ti nije stalo. Nije nikad ni bilo, i to je ono sto je najgore od svega.

Ne   postoji sansa da bilo sta  promenim, osim  da se kajem sto sam bila toliko slepa pa nisam na vreme shvatila.. Da se igras,da je sve  zabluda, da mi ovo nije trebalo.

Sad  nakon svega niti mogu da se  pravim da se nista nije desilo.. Niti mogu da se pomirim sa tim da jeste a da nije vredelo.

Ti  si navikao tako.

Nastavak na sledecoj  strani…