NE, vise nije smesno. Nimalo nije.

Ovo sto nam se desava, ove ruzne vesti koje cujemo na svakom koraku i ovo zlo koje vlada… Ovo je postalo toliiko bolno i toliko  tragicno da nam se      led u kostima stvara od straha.

Gde su nestali nasi zivoti? Gde je nestao  nas osmeh i  sve ono sto smo do pre samo par dana  radili? Nasa svakodnevnica… Sve se preko noci promenilo i vise nisu isti ni zemlja ni ljudi. Vise nista nije isto, vise nista nema smisla, a sve je imalo dok to nismo shvatali.

Ne kaze se uzalud da  se uvek   shvati onda kada bude kasno…    Koliko je samo dusa otislo na nebo, i koliko li ih samo u ovom trenutku dok    ovo pisem  mozda        ima bitku za zivot? Koliko li je samo dusa otislo na nebo   i koliko  je ljudi  izgubilo majku, oca, brata,   ljubav svog  zivota…

Strah me i ja nemam vise problem sa tim da to  kazem.

Strah me i plasim se  za zivote svih ljudi na ovom svetu.

Sinoc sam se prvi put molila za    sve te ljude.

Kao da me  je sinoc stiglo sve,kao da sam do sinoc mislila eto, proci ce, samo od sebe.

Znate li sta  je cudno? To sto tek sad kad smo, nazalost sticajem okolnosti prinudjeni da   vise budemo sa svojim bliznjima, shvatamo koliko smo se udaljili…

Koliko smo uvek negde  zurili i nismo umeli da   uzivamo u svim onim sitnicama koje zivo znace.

Koliko smo samo bili naivni i slepi dok su nam se pruzale prilike da sve promenimo, mi smo sedeli i cekali da se desi cudo.

Mislili smo o svom  ponosu i o svom inatu umesto o onom sto kaze nase srce i to je jos jedna  greska u nizu.

Imali smo velike  zelje.Nove telefone,  nove patike,  putovanja, toliko toga… Onog bez cega sada  zivimo   i prosto nam ni ne pada na pamet   a  kamoli da to zarko zelimo.

Nastavak na sledecoj strani…