Nocas nisam spavala. Opet.Koja li je to noc po redu?

Ne znam vise. Od kako ti i ja nismo jedno ja ne spavam. Od kako ti i ja nismo skupa ja kao da ne disem. Kao da ne  zivim. Tu sam samo fizicki a ovamo sam mislima   daleko ko zna gde.

Sedim na podu svoje sobe i svega se secam. Svakog naseg dana.

Mozes li ti da zamislis koliko je meni stalo kada meni fale i nase svadje? Pa,  ja bih sve na ovom svetu dala samo da se sad svadjamo makar  mi rekao  najgore reci, samo da si tu… Da, znam kako to morbidno zvuci ali falis mi, proklet da si! Falis mi  pa makar  cutao ali  budi tu, da ti gledam oci koje sam   volela do neba i do Boga a koje su me izdale. Budi tu i cuti ili me   bar napadaj… Svadjaj se sa mnom i vristi na sav glas, jer ja vristim ovde sama. Vristim tvoje ime na sav glas ali me niko ne cuje.

Kako je zivot surov i okrutan. Da mi je    neko rekao… Da cu tebi dusu da dam…Da cu tebe zavoleti rekla bih mu da je lud. Da ti i ja nismo par, da zapravo na tebi nema nista sto bi meni moglo da se svidi.

Vidi nas sada. Nekad smo bili  bar dvoje ljudi koji se pozdrave kada se vide.

Ako nista, barem ono standarno “cao”  a sada  se sretnemo i pravimo se da se ne poznajemo. Ti i ja. Mi,koji smo do  juce spojenih ruku isli kroz grad… Koji smo se ljubili u centru grada i nismo marili sto ljudi misle da smo ludi.

Jer, i jesmo bili, jedno za drugim.

Nastavak na sledecoj  strani…